Ђулић, бајрактар Мустај-Бегов у Сењу (Јајце) 0001    Пиће пили млади Бунићани 0002    У беглуку бунићког диздара. 0003    Пиће пије Бунићанин Мујо, 0004    А до њега Јелечковић Мујо, 0005    Па остали редом Бунићани 0006    Тамам их је два’ест и четири. 0007    О свачему еглен заметнули, 0008    А највише о пусту јунаштву. 0009    Гледа глава бунићког диздра, 0010    Од Бунића, уз Крбаву равну; 0011    Вр’јеме мало, видје коњаника, 0012    На ђогату низ Крбаву скаче. 0013    Добар ђого главу подигнуо, 0014    Сахибију заклонио свога, 0015    Често пада на оба кољена 0016    А сл’јеже се на стажњим куковим’, 0017    Вала на њем пристала левента! 0018    Б’јеле му се џебе на прсима, 0019    А сјају се боје пушке мале, 0020    А низ њиха бритка виси ћорда, 0021    Познаје га бунићки диздару, 0022    Он познаје, познати не море, 0023    Па он вели Бунићанин Мују: 0024    »Давор побро, Бунићанин Мујо! 0025    Види момка, вид’ коња ђогата, 0026    Ја га, побро, познати не могу.« 0027    Кад погледа Бунићанин Мујо, 0028    Подвикнуо бунићког диздара: 0029    »О диздару, жалосна ти маја! 0030    Зар су очи вида изгубиле, 0031    Па коњика познати не мореш, 0032    Са Удбине Ђулић бајрактара, 0033    Бајрактара бега удбињскога?« 0034    А кад диздар разумио р’јечи, 0035    Зубом шкрину, Бунићане викну: 0036    »Бунићани, драга браћо моја! 0037    Кад нам Ђулић дође бајрактару, 0038    Не помич’ се нико из беглука, 0039    Нек сам сјаше, сам привеже ђога. 0040    Кад нам дође у беглук-мејхану, 0041    Селам викне у беглук-мејхани, 0042    Нико немој отпримит селама, 0043    Долиш мене самога диздара, 0044    Ја ћу њему селам отпримити, 0045    Ја ћу с њиме данас диванити; 0046    Да ће једног пожељети маја, 0047    По несрећи може обојицу!« 0048    У то доба Ђулић на ђогату. 0049    Ја кад сјаха код беглука ђога, 0050    Нигдје никог код беглука нема. 0051    Све се чуди Ђулић бајрактару, 0052    А дигла се у беглуку граја. 0053    Када Ђулић привезао ђогата, 0054    А беглуку отворио врата, 0055    Ал пун беглук сједи Бунићана. 0056    Ђулић селам у одаји викну, 0057    Ал сви Турци главе објесише, 0058    Нико не ће прихватит селама, 0059    Веће глава бунићког диздара. 0060    Как’ му диздар селам прихватио: 0061    »Алећ селам, од кује копиле! 0062    Рода немаш, а племена немаш 0063    Тебе мајка сн’јела са Гласинца, 0064    Са Гласинца изнад Сарајева, 0065    А довела бегу удбињскоме, 0066    Па ту си се јунак направио 0067    На Удбини, а код Удбињана. 0068    Јунак н’јеси, колико те кажу! 0069    Да си јунак, да си мушка глава, 0070    Не б’ Бунићу сагонио ђога, 0071    Пио пиће, а гледо дјевојке, 0072    Гледо Фату бунићког диздара! 0073    Да их девет имам на оџаку, 0074    Ни једне ти не бих поклонио, 0075    А камо ли до јединицу, 0076    Јер, копиле, Ђулић бајрактаре, 0077    Ти остави Јелу Коњевића. 0078    Кад си ђога Сењу сагонио 0079    До Јелице у ашиковање, 0080    Три јој вјере даде, бајрактару, 0081    Да ти Јеле преварити не ћеш. 0082    Па, копиле, Ђулић бајрактаре, 0083    Ти опази на град на Удбини, 0084    Да ј’ Михајло стражу направио, 0085    А рад себе чардак подигнуо, 0086    У њег Јова врго харамбашу, 0087    А уз њега тридесет Сењана, 0088    Да чувају Јеле Коњевића, 0089    А од тебе, жалосна ти маја! 0090    Сад не мислиш Сењу каменоме, 0091    Нег’ Бунићу у ашиковање!« 0092    Па полетје руком у џепове, 0093    Извадио књигу направљену, 0094    Пружио је Ђули бајрактару: 0095    »Ето т’ књига, Ђулић бајрактаре, 0096    А од Јеле Коњевић-сердара; 0097    Мени Јеле књигу отправила, 0098    Јер је чула, жалосна ти маја, 0099    Да Бунићу сагониш ђогата, 0100    Пијеш пиће и гледаш дјевојке!« 0101    Узе књигу Ђулић бајрактаре, 0102    Па кад Ђулић књигу разгледао, 0103    Што му пише Јеле Коњевића: 0104    »Ево т’ књига Ђулић бајрактаре, 0105    Што те Сењу каменоме нема? 0106    Ал то не смјеш’ миловање моје, 0107    А од ћаће Коњевић-Михајла? 0108    Ил од браће седам Коњевића? 0109    Ил од Влаха Јован-харамбаше. 0110    И његових тридесет пандура, 0111    Што чувају куле и Јелице? 0112    Ето т’ књига, Ђулић бајрактару, 0113    Камо т’ вјера, жалоста ти маја! 0114    Ак’ се бројиш, да си мушка глава, 0115    Сјаши ђога Сењу каменоме, 0116    Јутром рани, а вечером касни, 0117    Ниже куле до воде Травице, 0118    Ондје наћ’ ћеш Јелу Коњевића, 0119    Да ту своје вјере повратимо, 0120    Па ти иди на град на Удбину, 0121    Себи дражи тражи, бајрактару, 0122    А ја себи хоћу муштерију, 0123    Кршћанина, Хришћанина не ћу, 0124    Нег Турчина, вјеру ти задајем! 0125    Од Бунића, до града Удбине 0126    Избираћу кога мени драго!« 0127    Кад то видје Бунићанин Мујо, 0128    Зубом шкрину, а Ђулића викну: 0129    »Ала, побро, тешка резилука, 0130    Боље би ти било погинути!« 0131    Кад то Ђулић разумио р’јечи, 0132    Повикао буничког диздара: 0133    »О копиле, бунићки диздару! 0134    Ил ћеш и ти утувити вр’јеме, 0135    Ал је бајро од кује копиле, 0136    Ал је бајро бега удбињскога!« 0137    То дорече, а повади ћорду; 0138    Ал је мучно ударит диздару, 0139    На њег скочи Бунићанин Мујо, 0140    Обојица бајре прихватише, 0141    Те га оба на двор изнесоше. 0142    Ђулић мамна одр’јеши ђогата, 0143    Па ђогата седлом притиснуо, 0144    Па диздара са ђогата викну: 0145    »Мол’ се Богу за два побратима, 0146    А тебе би пожељела маја! 0147    А послушај што Ђулић говори: 0148    Ево т’ вјера Ђулић бајрактаре! 0149    Ако мене видиш на ђогату, 0150    И Јелу ћеш Коњевић-сердара. 0151    Ако мене не видиш, дизару, 0152    Предај рахмет, то сам погинуо!« 0153    То дорече, па отишће ђога, 0154    Управи га низ поље бунићко. 0155    Када Ђулић оком погледао, 0156    А на поље до воде бунара, 0157    Код бунара дван’ест дјевојака 0158    Воде коло код воде бунара, 0159    Прва Фате бунићког диздара. 0160    Када Ђулић Фату угледао, 0161    Куцну ђога, до бунара дође; 0162    Када Фате коло уставила, 0163    Турски селам Фати довикнуо, 0164    А Фата му селам прихватила; 0165    Њојзи вели Ђулић бајрактару: 0166    »Давор Фате, миловање моје! 0167    Де заграби ледена бунара, 0168    Напој свога Ђулић бајрактара 0169    Од милења и драгости пусте, 0170    Ја л’ с’ видјети, ај ли не видјети, 0171    Јер се за час море погинути!« 0172    Кад те Фата разумјела р’јечи, 0173    Заграбила ледена бунара, 0174    Пружајући викну бајрактара: 0175    »Срце, душо, Ђулић бајрактару! 0176    Је л’ те бабо резил учинио? 0177    Никад души раја не стекао, 0178    Већ увијек у паклу се нашла!« – 0179    »О јест, Фате, пребољети не ћу, 0180    Док је св’јета и по земљи цв’јета!« – 0181    »Јеси л’ Сењу пошо каменоме?« – 0182    »Јесам, Фате, грано позлаћена, 0183    Ја л’ ће Јеле на град на Удбину 0184    Ја л’ ће бајра пожелити маја!« 0185    Цикну Фате, полетје ђогату, 0186    Све се вија о врату бјелану. 0187    »Срце, душо, Ђулић-бајрактару! 0188    Већ је вакат, а покасно доба, 0189    Хајдмо, душо, до куле камене, 0190    А до куле родитеља мога, 0191    Да ти Фате вечерати даде 0192    Од милења и пусте драгости!« 0193    Ви’ Турчина, Ђулић-бајрактара! 0194    Поведе га од бунара Фате, 0195    Шеће Фате уз поље зелено, 0196    За њом Ђулић наметну ђогата. 0197    Гледао га бунићки диздару, 0198    Па кад с њиме Фату угледао, 0199    Скочио се из беглук-мејхане, 0200    За њим Мујо, за њим Бунићани, 0201    Јер се боје салаџаклу своме. 0202    Док се диздар кули помолио, 0203    Сјахо бајро код авлије ђога, 0204    А већ Фате у кулу замакла, 0205    Да Ђулићу даде вечерати. 0206    Када диздар видје бајрактара, 0207    Из све главе код авлије викну: 0208    »О Ђулићу бега удбињскога 0209    Јеси л’ нашо код бунара Фату, 0210    Је л’ те свела код куле камене, 0211    Да ти Фате вечерати даде? 0212    А вјера ти бунићког диздара! 0213    У Бунићу преноћити не ћеш, 0214    Да ми дадеш испод себе ђога, 0215    А камо ли у конаку моме!« 0216    Када Ђулић разумио р’јечи, 0217    У два скока до ђогата дође, 0218    По ђогату седло притиснуо, 0219    Па од куле отисну ђогата. 0220    Диздар-ага у беглук се врати, 0221    Да му Фате вечерати спрема. 0222    Види Фате, жалосна јој маја! 0223    Мисли, да ће Ђулић вечерати. 0224    Када Фате до пенџера дође, 0225    Па пред конак оком погледала, 0226    Ал’ јој нема Ђулић бајрактара! 0227    Када Фати очи утекоше, 0228    Те низ поље погледа дјевојка; 0229    А кад бајра видје и ђогата, 0230    Фате цикну, а повика Ибра: 0231    »Брже, Ибро, уз мостове кули!« 0232    Када Ибро у кулу допаде, 0233    Цикну Фате, па га пригрлила: 0234    »Богом брате, Ибро бајрактаре! 0235    Зајаш’ дора стигни бајрактара.« 0236    Па полетје руком око врата, 0237    Скину ђердан, триста маџарија, 0238    Па у јаглук завеза дјевојка: 0239    »на дер, Ибро, да с’ по Богу брате, 0240    Стигни бајра, подај маџарије, 0241    Може бити да хашлука нема. 0242    Не мислио Сењу каменоме, 0243    Него мени у ашиковање, 0244    Нека ђердан харчи и цекине. 0245    Ако њему буде жива глава, 0246    Он ће Фати бољи нанизати!« 0247    Па извади четири пешкира: 0248    »на, понеси, да с’ по Богу брате! 0249    Опаки су седам Коњевића, 0250    Ни улићу приговора нема, 0251    Јер Бог не д’о, море с’ обранити, 0252    Нек их чиме има привезати!« 0253    Узјах’ Ибро и низ поље крену. 0254    Када стиже Ђулић бајрактара, 0255    Селам викну, Ђулић прихватио; 0256    Па му ђердан даде и цекине: 0257    »Прихват’, побро, Ђулић бајрактару 0258    Ово теби оправила Фата, 0259    Море бити, да хашлука немаш; 0260    Харчи, побро, ђердан и цекине!« 0261    Када Ђулић ђердан опазио, 0262    Онда Ибру вели бајрактару: 0263    »Не будали, Богом побратиме! 0264    Ја ђердана испод врата не ћу, 0265    Јер јој врата оголити не ћу. 0266    Куд год пођем на ђогату своме, 0267    Вав’јек дван’ест имам маџарија, 0268    А у здрављу Мустај-бега свога, 0269    Док потрошим дван’ест маџарија, 0270    Ја ћу Јелу на коња ђогата, 0271    Ја л’ ће мене пожељети маја!« 0272    Сад му даде седам гурабија, 0273    Те их Ђулић за појас метнуо. 0274    А пружи му четири пешкира, 0275    Сва четири око паса баци, 0276    Па му јоште са дората каже: 0277    »Селам ти је оправила Фате, 0278    Ак’ изнесеш Коњевића Јелу, 0279    Не пронеси на град на Удбину, 0280    Наврати је до Бунића б’јела, 0281    Да је Фате види диздарева, 0282    Је ли л’јепа, колико је кажу, 0283    Је л’ висока, колико је кажу!« 0284    Њему Ђулић вели са ђогата: 0285    »Подај селам у Бунићу Фати: 0286    Ак’ изнесем Јелу Коњевића, 0287    Свратићу је до Бунића б’јела!« 0288    То рекоше, па се растадоше. 0289    А кад Ђулић поље преметнуо, 0290    До вребачког кланца дотјерао 0291    Нешто дана ноћца освојила, 0292    Види бајра, с ђогатом с’ разговара: 0293    »Сад, мој ђого, десно крило моје. 0294    Сад куд ћемо брате окрећати? 0295    На нама је турска ђеисија, 0296    Не моремо Сењу каменоме. 0297    Гдје ћу наћи катанско од’јело? 0298    Хајдмо, ђого, на Врхове кули, 0299    И до побра аге врховскога, 0300    У њег доста има ђеисије!« 0301    Па окрену аги врховскоме. 0302    Вид’ Ђулића, вид’ коња ђогата; 0303    Ил по ноћи, ил по дану било, 0304    Вију вуци, гракћу гавранови, 0305    А Ђулић се с ђогом разговара, 0306    Да с’ не плаши вука ни гаврана, 0307    Док је жива на Ђулићу глава. 0308    Тако кули б’јелој дојездише, 0309    Име викну аги врховскоме, 0310    А Врховац рано уранио, 0311    Па кад видје Ђулић-бајрактара, 0312    Скочио се, кулу оставио, 0313    Ђулић аги селам довикнуо, 0314    Врховац му селам прихватио, 0315    Па се грле, питају за здравље. 0316    Кад рекође, да су здраво били, 0317    Уведе га кули у одаје. 0318    Кад сједоше један код другога, 0319    А Врховац толу поставио. 0320    Кад се оба понапише пића, 0321    Пита ага Ђулић-бајрактара: 0322    »Куд си пошо, Богом побратиме?« 0323    Њему Ђулић вели бајрактаре: 0324    »Пођох, побро, Сењу каменоме, 0325    Рад Јелице Коњевић-сердара, 0326    Ја изн’јети Јелу Коњевића, 0327    Ја код Сења кости оставитги!« 0328    Њему каже Врховац Алага: 0329    »Давор побро, Ђулић бајрактару, 0330    Ми како смо освојили Лику, 0331    Од Сења се оженили н’јесмо, 0332    Осим сама Муја кладушкога! 0333    Ако ’ш, побро, мене послушати, 0334    Врати ђога натраг на Удбину.« 0335    Њему вели Ђулић бајрактару: 0336    »Не будали, Врховац Алага! 0337    Умр’т има, вратити се нема, 0338    Веће тражи катанско од’јело!« 0339    Тако с’ један с другим преговара, 0340    Пију пиће, а до подне дана. 0341    Када сунце превалило подне, 0342    Даде ага катанско од’јело, 0343    Те се спреми Ђулић-бајрактару, 0344    И ђогат спреми у авлију. 0345    Врховац му метну брашљеницу, 0346    Да вечера код Сења камена, 0347    Ђулић сађе до коња ђогата, 0348    Па заврну сињу кабаницу, 0349    На главицу врже кукуљицу, 0350    Па узјаха код авлије ђога: 0351    »Еј довале, Врховац Алага!« 0352    А заплака ВрховацАлага, 0353    Њему Ђулић вели бајрактару: 0354    »Не плач, побро, женска глава н’јеси. 0355    Нег’ чуј, побро, Врховац Алага, 0356    Слушај, побро, кули на одаји. 0357    Одсад, побро, док се роди сунце, 0358    Слушај, побро, на Сењу топове. 0359    А кад пукну на Сењу топови, 0360    Отпукнуће на Оточцу б’јелу. 0361    Ак’ се бројиш, да си мушка глава, 0362    Зајаш’ ждрала, тегли низ Врхове, 0363    Низ Врхове до воде Гашчице, 0364    Па одбрани побратима свога, 0365    Од сердара бана оточкога!« 0366    Њему вели Врховац Алага: 0367    »Куку, побро, Ђулић бајрактару! 0368    Да ти сађеш до воде Гашчице, 0369    Не би с’ бојо оточкога бана, 0370    Јер ће т’ ага сатјерати ждрала!« 0371    То рекоше, па се растадоше. 0372    Ђулић тјера низ Врхове ђога, 0373    Па их пређе, до Гашчице сиђе, 0374    На ћуприју натјера ђогата, 0375    На ћуприју бана оточкога, 0376    Па је пређе, кроз Оточац пође, 0377    Кога срета, за здравље не пита, 0378    Јере мисле, сердар на ђогату; 0379    Из Оточца до Брлога сађе, 0380    Брлог прође, до Вратника сађе. 0381    У том жарко отпочело сунце, 0382    Ђулић сјаха на Вратнику ђога, 0383    Привеза га, скиде брашљеницу, 0384    Па сам пије, сам се разговара, 0385    Ђогату је зопцу натакнуо. 0386    Док се Ђулић понапио пића, 0387    Тамам ноћи по поноћи прође, 0388    Скочио се, поведе ђогата, 0389    Он га води низ Вратник-планину, 0390    Па га сведе до Сења камена, 0391    А још зоре од истока нема. 0392    Покрај Сења поведе ђогата, 0393    Па до куле Коњевић-Михајла. 0394    Кулу прође, до чардака сађе, 0395    Чардак прође Јован-харамбаше. 0396    Кад га сведе до воде Травице, 0397    Ђулић хода, а ђогата вода, 0398    Са својим се ђогом разговара: 0399    »Давор ђого, десно крило моје! 0400    Сад кад сване, а огране сунце, 0401    А устане Коњевић Михајло, 0402    И устане седам Коњевића, 0403    И устане Јован харамбаша 0404    И устане тридесет стражара, 0405    Свак ће рећи: ено бајрактара! 0406    Како ћемо, оба крила моја, 0407    Јер нам Јеле Коњевића нема, 0408    А без Јеле помицања нема, 0409    Сваком ’шо, ђога, стати на бранику!« 0410    Тако с’ бајро с ђогом разговара. 0411    Вр’јеме мало, за дуго не било, 0412    Стаде звека крај авлије б’јеле, 0413    Стаде звека на ату једеку, 0414    Једек није Коњевић-Михајла, 0415    Него Јеле, Коњевић-сердара, 0416    Грошћу њојзи на грлу ђердани, 0417    На њој диба шкрипи и кадифа, 0418    А под њоме локћу цоколице, 0419    Одозгор су златом нађулане, 0420    А од оздо срмом потковане; 0421    У џепове увлачила руке, 0422    Шерјен перјен до воде Травице. 0423    Кад Ђулића видје и ђогата, 0424    Запјевала Јеле Коњевића: 0425    »Благо сунцу и сјајном мјесецу, 0426    Јер се сунце свако јутро рађа, 0427    А мјесец се често помлађује; 0428    Благо Јели Коњевић-сердара, 0429    Кад ја видим Ђулић-бајрактара!« 0430    Дође бајру, па га пригрлила. 0431    Њојзи Ђулић вели бајрактару: 0432    »Давор Јеле, позлаћена грано! 0433    Прихват’, Јеле, за кајас ђогата! 0434    Да притегнем четири колана.« 0435    А кад Јеле прихвати ђогата, 0436    Колан стеже Ђулић бајрактару, 0437    Како л’ стеже, како ли га веже, 0438    Све га цика стоји од колана. 0439    Њему вели Јеле код ђогата: 0440    »О мој бајро, не кидиши ђогу!« 0441    А вели јој Ђулић код ђогата: 0442    »Немој, Јеле, позлаћена грано! 0443    Јер је брдо уз Вратник планину. 0444    А ти зора не знаш ђогатова!« 0445    То јој рече, а узјаха ђога: 0446    »Пруж’дер руку, позлаћена грано!« 0447    Јеле њему обје отиснула. 0448    Кад је Ђулић баци на ђогата, 0449    Па припаса уза се дјевојку, 0450    Ђулић Јели на ђогату каже: 0451    »Прихват’ руке око паса мога!« 0452    Ото рече, па отишће ђога 0453    До чардака Јован-харамбаше. 0454    Чардак прође, па до куле дође, 0455    Те под кулом устави ђогата. 0456    Сам се Ђулић собом разговара: 0457    »Боже драги, што ћу и како ћу! 0458    Ал ћу носит’ Коњевића Јелу, 0459    А без знања Коњевић-сердара? 0460    Дај однеси од Сења Јелицу, 0461    Рећи ће ми Коњевић Михајло: 0462    »»Вид’ дер хвале Ђулић-бајрактара, 0463    Ноћи сађе, па украде Јелу!« 0464    Тако мене не родила мајка, 0465    Веће шајка што ђогата мога, 0466    Ако викнут Михаила не ћу!« 0467    Па повика са коња ђогата, 0468    А на име Коњевић-Михајла: 0469    »О сердару, Коњевић-Михајло! 0470    Рећи немој, да сам преварио! 0471    Ево мене и коња ђогата, 0472    Ево Јеле на ђогату моме!« 0473    Па повади обје пушке мале. 0474    Кад пукоше обје пушке мале, 0475    Прсну срча Коњевић-Михајла 0476    По јатаку Коњевић-Михајла. 0477    А кад скочи Коњевић-Михајло, 0478    Па завија попут горјаника, 0479    За њим скочи седам Коњевића, 0480    А са куле мужар опалише, 0481    Подвикнуше Јован-харамбашу, 0482    Од чардака огањ оборише, 0483    А на Сењу надуше топови, 0484    Оде јека на Вратник-планину, 0485    На Оточцу дрмнуше топови! 0486    Ђулћ викну свог коња ђогата: 0487    »Давор ђого, десно крило моје! 0488    Сватови смо, без галаме н’јесмо, 0489    Сад понеси Ђулић-бајрактара, 0490    Па прислони уз Вратник-планину, 0491    Таког кланца већ до Сења нема!« 0492    Сад потјера Коњевић Михајло, 0493    За њим тјера седам посебаца. 0494    Ко год коња има на јаслама, 0495    Свак појаха, на планину пође. 0496    Сви Сењани гоне бајрактара, 0497    Сви Сењани именом га вичу: 0498    »Стан, Ђулићу, утицања нема! 0499    Ви како сте населили Лику, 0500    А ми Сења покрај сињег мора, 0501    Од Сења се оженили н’јесте, 0502    Не ћеш ни ти, Ђулић-бајрактаре!« 0503    Тако с’ гоне уз Вратник планину. 0504    Сваки хајван носи сахибију, 0505    Добар зеле носи засобицу. 0506    Ал потешка Јеле Коњевића, 0507    Изнесе је на Вратник планину; 0508    Док изађе на поље брлошко 0509    Ђогат стаде, помакнут не може; 0510    Ђулић фрци из седла ђогату, 0511    И Јелицу баци са ђогата, 0512    Па јој вели Ђулић-бајрактару: 0513    »Водај, Јеле, позлаћена грано! 0514    Црче ђого, вјеру ти задајем!« 0515    Плаће Јеле, а вода ђогата, 0516    Сједе Ђулић на студену ст’јену. 0517    Помоли се Коњевић Михајло, 0518    И за њиме седам посебаца, 0519    А за њима сви бутун Сењани. 0520    Вид’ Ђулића, у мисли удари! 0521    И у мисли на ноге скочио, 0522    Па он хашу скиде са ђогата, 0523    А црвена хаша ђогатова, 0524    Па за палу Ђулић прихватио, 0525    Те он с’јече хашу ђогатову, 0526    Разноси је по ст’јенам студеним. 0527    Кад разбаци на четири стране, 0528    По Вратнику зацрвени ст’јене. 0529    Кад с’ помоли Коњевић Михајло, 0530    Па погледа на врх на планину, 0531    Све с’ црвене по Вратнику ст’јене, 0532    А Михајло устави кобилу, 0533    Па он дјецу и Сењане викну: 0534    »Не помич’те на врх на планину, 0535    Јер је хила бега удбињскога, 0536    Јер су Турци капе поскидали, 0537    А за ст’јене јесу запанули, 0538    Посло бајра до воде Тавице, 0539    Да понесе Јелу Коњевића, 0540    Па да пукне из пушака малих, 0541    Да поведе уз планину наске; 0542    Сад ће Лика грлом подвикнути, 0543    А низ Вратник ударити Турци, 0544    Нас Сењане извијати вуци!« 0545    Михајло се натраг повратио, 0546    Све Сењане натраг повратио. 0547    Сад да видиш Ђулић-бајрактара: 0548    »Давор Јеле, позлаћена грано, 0549    Дедер холбу скини са ђогата!« 0550    Сједе Ђулић, хладно пије пиће, 0551    Јеле хода, а ђогата вода. 0552    Тамам било у рачнско доба, 0553    Кад Михајло Вратник опколио, 0554    Док испаде на поље брлошко. 0555    Кад испаде на поље брлошко, 0556    Пуца пушка, вичу бајрактари. 0557    А кад ђого опази Михајла, 0558    Копа ђого и десном и л’јевом. 0559    Када Ђулић ђога опазио, 0560    Лети бајро до коња ђогата: 0561    »Мореш, ђого, оба крила моја?« 0562    На ђогату седло притиснуо, 0563    На ђогату Јелу подигнуо, 0564    Загрнуо сињу кабаницу, 0565    Па замота Јелу Коњевића. 0566    На главу јој врже кукуљицу, 0567    Па полетје уз поље брлошко. 0568    Добра ђога Ђулић-бајрактара, 0569    Как’ их води уз поље брлошко! 0570    Оточани и Сењани вичу: 0571    »Сад чувајте града и чаршије, 0572    Ето бајра, гдје однесе Јелу!« 0573    Оточани на ноге скочише, 0574    А оточки пукоше топови, 0575    По Оточцу викнуше телали: 0576    »Свак нек чува пута и Оточца, 0577    Ђулић носи Јелу Коњевића!« 0578    Тешке граје по Оточцу б’јелу! 0579    Јер све један другог довикује: 0580    »Гле, Турчина, Ђулић-бајрактара!« 0581    Види Ђулић, успињања нема, 0582    У Оточац притиснули Крањци, 0583    Кроз њих Ђулић натјера ђогата, 0584    А загрну сињу кабаницу, 0585    На главицу врго кукуљицу. 0586    Ко га срета, за здравље не пита, 0587    Не’ се клоне пута од ђогата. 0588    Види среће Ђулић-бајрактара, 0589    Кроз Оточац гдје протјера ђога! 0590    Када Ђулић забаци Гашчицу, 0591    А Сењани дрмну до Оточца, 0592    Све Сењани Оточне вичу: 0593    »Видје л’ бајра и коња ђогата? 0594    Свако виче: »Опазио н’јесам, 0595    »А камо ли очима видио!« 0596    Тешко скачу на стране четири, 0597    Док ста вика Луце крчмарице: 0598    »О Сењани, жалосна вам маја! 0599    Не траж’те га по Оточцу б’јелу, 0600    Јер тако ми свију молитава, 0601    Прође Ђулић и пронесе Јелу! 0602    Ја се млада бијах забавила, 0603    Дајућ, пиће код своје пивнице, 0604    Преко ока јесам погледала, 0605    Гдјено сердар наскака ђогата, 0606    А разгрн’о сињу кабаницу, 0607    На главицу врго кукуљицу, 0608    Двоје ноге висе низ ђогата – 0609    Туде сам семало зачудила; 0610    Оно ј’ ваљда Ђулић бајрактару. 0611    Већ летите мосту и ћуприји!« 0612    Кад Сењани мосту допадоше, 0613    Ђулић мамна управио ђога 0614    Низ Врхове, аги врховскоме. 0615    Пуца пушка, дрмнуше топови, 0616    Сад да ти је било погледати: 0617    Оточани за њим ударише. 0618    Кад се сила метну на уморна, 0619    Опет ђого суста уз Врхове. 0620    Кад му ђого суста уз Врхове, 0621    Оточани Власи достигоше, 0622    Ђулић с’ брани из пушака малих 0623    А спомиње агу врховскога: 0624    »Куку побро Врховац Алага; 0625    Камо т’ хвала, жалосна ти маја, 0626    Јеси л’ реко до Гашчице саћи, 0627    Одбранити побратима свога 0628    Од сердара, оточкога бана!« 0629    Тако вије, а спомиње побра. 0630    Вр’јеме мало, ни дуго не било, 0631    Стаде вика аге врховскога 0632    На ждралину, низ Врхове равне, 0633    Пореди му Вејсил Мехмед-ага, 0634    А за њиме дв’јеста Врховљана: 0635    То је чета аге врховскога. 0636    Кад Ђулића видје и ђогата, 0637    Врховац га са ждралима виче: 0638    »Тјерај ђога до ждралина мога, 0639    Па се не бој оточкога бана, 0640    За живота аге врховскога!« 0641    Сад да ти је било погледати! 0642    Лако ј’ гонит Ђулића и ђога, 0643    Ал ’ је мучно агу врховскога, 0644    И уз њега дв’јеста Врховљана! 0645    Оточани кад агу видјеше, 0646    Оточани коње уставише 0647    Јере агу знаду врховскога, 0648    У Врховца успињања нема. 0649    Када Ђулић доскака ждралину, 0650    Викну њега Врховац Алага: 0651    »Гони, побро, на Врхове ђога! 0652    А ја одох до Гашчице саћи! 0653    Тјера Ђулић уз Врхове ђога, 0654    Одбрани га Врховац Алага, 0655    А потјера ага Оточане. 0656    Редом рђа по јунацим’ хода; 0657    Док истјера до воде Гашчице, 0658    Дван’ест ага стече рањеника, 0659    Па се кули на Врхове врати. 0660    Када кули на Врхове дође, 0661    Па он уђе у кулу камену, 0662    Ђулић пије, а точи Јелица, 0663    Врховац га руком пригрлио: 0664    »Чуј, мој побро, Ђулић-бајрактару, 0665    Ал’ ти бахта ни јунаштва нема 0666    О Ђулићу у жива Турчина; 0667    Гдје сам сађе и изнесе Јелу!« 0668    Тако с’ један с другим преговара. 0669    Већ дан прође, тамна ноћца дође, 0670    Туде бајро дана дочекао, 0671    А вели му Врховац Алага: 0672    »Побратиме, Ђулић-бајрактару! 0673    Хоћеш, побро, купити сватове? 0674    Хоћемо ли на град удбину, 0675    Водит Јелу Коњевић-сердара, 0676    До оџака бега удбињскога?« 0677    Њему Ђулић вели бајрактару: 0678    »Не будали, Врховац Алага! 0679    Ево т’ вјера Ђулић бајрактара, 0680    Тог Турчина, побратиме, нема, 0681    Да га води у сватове барјо; 0682    Сам сам сишо, сам извео Јелу, 0683    Сам је носит Ђулић-бајрактару!« 0684    Па он скиде каурско од’јело, 0685    На се турску врже ђеисију. 0686    Кад се Ђулић спреми бајрактару, 0687    Сађе Ђулић, а саведе Јелу, 0688    У авлији узјаха ђогата, 0689    А побро му набаци дјевојку. 0690    Када баци на коња дјевојку: 0691    »Еј довале и још ејсахтиле!« 0692    Тисну Ђулић од Врхова ђога, 0693    Вав’јек пије, вав’јек подвикује, 0694    Вазда пали из пушака малих 0695    Од Врхова до Бунића б’јела. 0696    Кад извали на поље бунићко, 0697    Двоји пути на раскрижју били, 0698    Једни иду к Бунићу камену, 0699    Једни иду на гад на Удбину. 0700    На раскрижју устави ђогата, 0701    Па се својим ђогом разговара: 0702    »Давор ђого, оба крила моја! 0703    Сад куд ћемо брате окрећати? 0704    Ал Удбини, ал Бунићу б’јелу? 0705    Прођи Бунић, ајде на Удбину 0706    Оста хатор у Бунићу Фати, 0707    Да не свратим на Бунић Јелицу; 0708    Сврати Јелу до Бунића б’јела, 0709    Ваља ми је поклонит диздару.« 0710    Па се смисли Ђулић на ђогату: 0711    »Волим Јелу свратит до Бунића, 0712    Него Фати хатор искварити.« 0713    Вид’ Ђулића, жалосна му маја! 0714    Превари се, уједе га гуја, 0715    Па бунићу окрену ђогата; 0716    Кад с’ помоли до Бунића б’јела, 0717    Бунићани виде бајрактара, 0718    Гдје он носи Јелу Коњевића; 0719    Иду кули бунићког диздара, 0720    Свак да види Јелу Коњевића. 0721    Све с’ састали момци и дјевојке, 0722    Сејре бајра, сеире Јелицу. 0723    А кад бајро доскака ђогата, 0724    Селам викну, прихватише Турци. 0725    Сад да видиш бунићког диздара, 0726    Кад полетје, па прихвати ђога, 0727    Па он викну Ђулић-бајрактара: 0728    »Ој Ђулићу бега удбињскога! 0729    Сад ја знадем, да си мушка глава, 0730    Да ти бахта ни јунаштва нема, 0731    Од Ђулићу, у жива Турчина!« 0732    А кад Ђулић те разм’је р’јечи, 0733    Он Јелицу са ђогата баци: 0734    »Сад ти џаба Јеле Коњевића!« 0735    Кад му даде Јелу Коњевића, 0736    Онда диздар вели бајрактарау: 0737    »Застав’ бајро код авлије ђога, 0738    Док изведем из куле Фатију, 0739    Па је баци за се на ђогата, 0740    Па је носи на град, на Удбину, 0741    Ој Ђулићу, па се жени Фатом!« 0742    Њему Ђулић вели бајрактаре: 0743    »Не будали бунићки диздару, 0744    Волио би Ђулић погинути, 0745    Нег’ ти сада понијети Фату 0746    Без ајана, бега удбињскога!« 0747    Те од куле отишће ђогата. 0748    Сад да видиш големе жалости, 0749    Како Јеле кука Коњевића, 0750    Како кука, како ли набраја, 0751    Би студене заплакале греде, 0752    Камо л’ не би Ђулић бајрактару: 0753    Гле, Ђулићу сузе ударише. 0754    Право Ђулић на град на Удбину. 0755    Ја кад Ђулић к Мустај-бегу дође, 0756    Њега пита у конаку Лика: 0757    »Гдје си, бајро, три четири дана, 0758    Да те бегу удбињскоме нема; 0759    Јеси л’ био у Бунићу б’јелу, 0760    Пио пиће, а гледао Фатију?« 0761    Онда Ђулић вели бајрактаре: 0762    »О Мустај-бег, дирек од Удбине! 0763    Н’јесм пио у бунићу пиће, 0764    Н’јесам пио ни гледо дјевојке, 0765    Нег’ сам ишо Сењу каменоме!« 0766    Све му Ђулић по истини каже, 0767    Како га је диздар расрдио, 0768    За Јелицу Коњевић-сердара: 0769    »Баш сам Сењу ишо каменоме, 0770    Изво Јелу Коњевић-сердара, 0771    Поклонио бунићком диздару, 0772    Мени диздар поклонио Фату.« 0773    Када беже те разум’је р’јечи, 0774    Лика цикну, бајрактара викну: 0775    »Што то, бајро, жалосна ти маја, 0776    Бојиш ли се салаџаку своме, 0777    Што си дао Јелу Коњевића, 0778    А до вјеру, да ћеш је узети!« 0779    Врло мучно било бајрактару. 0780    Кад дан прође, тамна ноћца дође, 0781    Кад свануло, сунце огрануло, 0782    Сједи Лика џаму код пенџера, 0783    Уз Крбаву коњиц помолио 0784    А на вранцу к’о на горјанику, 0785    Вија му се мотка јасенова, 0786    У њој с’ види књига направљена, - 0787    Тад Мустај-бег викну бајрактара. 0788    Када Ђулић у одају уђе, 0789    Заче њему беже говорити: 0790    »Дођ’ да видиш само коњаника, 0791    Како јаше уз Крбаву вранца, 0792    Ал’ је Турчин, ал је турска раја, 0793    Ал’ је Маџар од Сења влашкога?« 0794    А кад Ђулић оком погледао: 0795    »О Мустај-бег, дирек од Удбине! 0796    Нит’ је Турчин, нит је турска раја, 0797    Већ је Маџар од Сења влашкога.« 0798    Гле Маџара, кад дојаха ата, 0799    Вранца сјаха, у конак униђе. 0800    Када Маџар у одају уђе, 0801    Бега двори тридесет делија, 0802    Маџар уђе, »Добро јутро« викну, 0803    Мустај-бегу руци полетио, 0804    Па с’ иступи, у одаји викну: 0805    »Мустај-бег, лички поглавару! 0806    Право мени у одаји кажи, 0807    Које ти је Ђулић бајрактаре, 0808    Да му книгу направљену дадем!« 0809    Када Ђулић разумио р’јечи, 0810    Ђулић викну, ко да јелен рикну: 0811    »Чуј Маџару, од Сења камена! 0812    Ако тражиш Ђулић-бајрактара, 0813    Ово ј’ глава, што с тобом говори.« 0814    Њему Маџар пође у одаји: 0815    »На, Ђулићу, књигу направљену, 0816    Види, бајро, што ти запов’једа!« 0817    А кад Ђулић књигу прихватио, 0818    Па је дао бунићком диздару, 0819    »Вид’ дер беже, што у књизи пише!« 0820    Кад мустај-бег књигу прихватио, 0821    Што му пише Коњевић Михајло: 0822    »Ето т’ књига Ђулић бајрактару! 0823    Ни ту т’ бахта, ни јунаштва нема, 0824    Док сам сађе и однесе Јелу, 0825    Ашићаре поведе Сењане; - 0826    Бог ти даде, и изнесе Јелу, 0827    Ал, Турчине, Ђулић-бајрактару! 0828    Ја сам чуо и хабер узео, 0829    Да с’ у Бунић навратио Јелу, 0830    Па је дао бунићком диздру, 0831    Пазарио Јелу за Фатију, 0832    То ти никад пребољети нећу, 0833    Што си, бајро, уцвилио Јелу; 0834    Да с’ је за се нићах учинио, 0835    Ево т’ вјера Коњевић-Михајла, 0836    Узјахо бих кусу бедевију, 0837    И подиго седам посебаца, 0838    Дошо бих ти у погоде, бајро, 0839    Ашићаре на град на удбину, 0840    Нек с’ спомиње док је Сења б’јела! 0841    А чуј, бајро, бега удбињскога! 0842    Сад ћеш, бајро, на мејдан изаћи, 0843    Седам браће, седам Коњевића, 0844    И сердару Коњевић-Михајлу; 0845    Ја ’ш затрти племе Коњевића, 0846    Ја ћемо ти одрезати главу!« 0847    А кад Ђулић чуо бајрактару, 0848    Он повика бега удбињскога: 0849    »О Мустај-бег, дирек од Удбине! 0850    Ја сам за то поклонио Јелу 0851    Рад мејдана осам Коњевића!« 0852    Ја што пише Коњевић Михајло: 0853    »Рок недјеља, мејдан понедјељак, 0854    До мејдана три четири дана, 0855    Па кад пођеш са Удбине, бајро, 0856    Наврат’ ђога до Бунића б’јела, 0857    Повед’ Фату бунићког диздара, 0858    Па ћемо је у мејдан метнути, 0859    Да видимо диздареву Фату, 0860    За што с’ моју пазарио Јелу!« 0861    А кад беже књигу разгледао, 0862    Ђулић викну бега удбинскога: 0863    »Ту остављај, а другу направљај, 0864    Што ће Ђулић писат’ бајрактаре: 0865    »»Ето т’ књига, Коњевић Михајло! 0866    Водај шајку крај воде Гашчице 0867    Саћ’ ће Ђулић и савести Фату, 0868    Ја л’ ћемо ми мејдан под’јелити, 0869    Ја л’ ниј’ бајра бега удбињскога! 0870    Ја л’ код Сења осам Коњевића!«« 0871    Кад му таку књигу направио, 0872    Метну беже руку у џепове, 0873    Барју пружи четири цекина. 0874    Ђулић даде Шокцу у одаји: 0875    »Де прихвати, па се напиј вина! 0876    Напиј вина, пром’јени опанке, 0877    Нек ти није залуд попудбина!« 0878    Њему Влаше добро захваљује. 0879    Да видимо бега удбињскога, 0880    Гдје Ђулићу вели бајрактару: 0881    »Мени, бајро, у колан ђогата, 0882    Рад мејдана осам Коњевића!« 0883    Изво Ђулић на Крбаву ђога, 0884    Сјетан хода а ђогата вода, 0885    А Мустај-бег за дивит прихвати, 0886    Сад бег књиге на кољену шара: 0887    Једну шаље до Рибника б’јела, 0888    А на руке бегу рибничкоме: 0889    »Спемајте се до прве суботе, 0890    Ваља нама до Гашчице саћи 0891    Рад мејдана Ђулић-бајрактара, 0892    И мејдана осам Коњевића!« 0893    Ту оправи, а другу направи 0894    До Новога Боснић Мехмед-аги, 0895    Ту оправи, а другу направи 0896    До Госпића аги Куртагићу; 0897    Ту оправи, а другу направи 0898    До на Плочу Плочанин-Алаги, 0899    Ту оправи, а другу направи 0900    До Грачаца Хасан-Челебића, 0901    Ту оправи, а другу направи 0902    До Радуча Кумалић-Мујаги, 0903    Ту оправи, а другу направи 0904    Турјанскоме Муршић-бајрактару, 0905    Ту оправи, а другу направи 0906    А на Врану Вранчић Али-бегу, 0907    Ту оправи, а другу направи, 0908    Седамдесет и седам паланки 0909    Седамдесет и седам ајана, 0910    Сваком беже књигу направио, 0911    Свак’ да тегли у прву суботу, 0912    На Крбаву до воде Црваче. 0913    А кад беже књиге оправио, 0914    Вид’ Ђулића, види Мустај-бега! 0915    Све дан по дан освану субота, 0916    Црне земље стаде тутњавина, 0917    Сваког кланца стоји гудљавина. 0918    Када која окида кубура, 0919    Стаде вика бега удбињскога, 0920    Јер он виче седам Мемичића: 0921    »Нос’те чадор Мустај-бега свога, 0922    Разапните код воде Црваче!« 0923    А кад браћа чадор санесоше, 0924    Опет виче беже од Удбине: 0925    »Де, Ђулићу, саведи ђогата, 0926    Снеси бајрак а саведи ђога, 0927    Удари га код воде Црваче, 0928    Узми авдест код воде Црваче, 0929    Бајро, клањај четири рећата, 0930    А рад бахта и мејдана свога; 0931    Још опали обје пушке мале!« 0932    Ђулић сађе и саведе ђога, 0933    Клања барјо четири рећата, 0934    Удри бајрак код воде Црваче, 0935    Узе авдест код воде Црваче, 0936    Па опали обје пушке мале. 0937    Ето Лика на коњу голубу, 0938    Па уз бега још шест бајрактара, 0939    Па уз бега тридесет делија, 0940    Па за њиме дван’ест поводника, 0941    А за њима шест стотин’ нефера, 0942    А за овим даулхана млати. 0943    А кад беже до чадора сађе, 0944    Коња сјаха, под чадор дрнуо, 0945    Из капије коњик испануо, 0946    То је глава удбињског диздара, 0947    За њим скаче чет’рст коњика. 0948    Па се сиња магла подигнула, 0949    Јере јаше гази Ћејван-ага, 0950    За њим скачу два близанца сина, 0951    Па уз њиха шездесет коњика, 0952    А ста ларма јасних даулбаза, 0953    А од куле Глумца Осман-аге, 0954    Из њега шездесет коњика. 0955    И тај бегу у чадору сађе. 0956    Стаде ларма јасних даулбаза 0957    А од куле Козлић-Хурем-аге 0958    Уз њег седам скаче посебаца, 0959    Три Марића, четири Златића, 0960    Па за њима шездесет коњика. 0961    Па ста вика јасних даулбаза: 0962    Са Крбаве Ограшевић Але, 0963    Па сто два’ест за њим коњаника; 0964    А ста вика јасних дуалбаза, 0965    Са Врхова аге врховскога, 0966    Двјеста за њим дрма коњаника. 0967    А ста ларма јасних даулбаза 0968    Од Новога, Бонсић Мехмед-аге, 0969    Пореди му Зенковић Алага 0970    Па му десни Четић Осман-ага 0971    Шест бајрака шест стотин коњика; 0972    Па ста вика јасних даулбаза 0973    Од Радуча Кумалић-Мујаге, 0974    За њим осам дрма посебаца; 0975    Па ста вика јасних даулбаза 0976    А са Вране Вранић Али-бега, 0977    За њим скчае седам посебаца. 0978    Седамдесет још седам ајана, 0979    Свак се сави на Крбаву Лици; 0980    Кад рекоше, да се састадоше, 0981    Стаде ларма јасних даулбаза, 0982    Три бајрака, триста коњаника, 0983    Јер је глава Тале Личанине, 0984    Пореди му дели бјесни Лука 0985    Бјесни Лука с корјенићког бука. 0986    Л’јеви друже млад Ресуловићу, 0987    За њим дрма триста коњаника, 0988    Пола Влаха а пола Турака, 0989    Влах и Турчин напоредо скачу, 0990    А води их Тале Личанине. 0991    А кад Тале Мустај-бегу сађе, 0992    Питао га лички Мустај-беже: 0993    »Јеси л’ Тале, личко погледање, 0994    Јеси л’, Тале, сваког искупио?« 0995    Њему вели Тале Личанине. 0996    »Јесам, Лика, већ војника нема!« 0997    А Мустај-бег за дивит прихвати, 0998    Пише беже на Крбави војску, - 0999    Тамам војске за осам хиљада. 1000    Кад Мустај-бег саставио војску, 1001    Он Ђулићу викну бајрактару: 1002    »Дедер, бајро, сад јаши ђогата, 1003    Прва ј’ твоја поћи, бајрактару.« 1004    А кад Ђулић узјаха ђогат, 1005    Мустај-беже дову учинио, 1006    А Личани ате узјахаше. 1007    Пође Ђулић низ Крбаву б’јелу, 1008    За њим глава бега удбињскога. 1009    Кад дођоше у Бунић камени, 1010    По бунићу падоше Личани, 1011    Ђулић кули бунићког диздара, 1012    И с њим глава личког Мустај-бега, 1013    А диздар их добро дочекао. 1014    Ноћ ноћише, зору подранише, 1015    Из бунића Фату поведоше; 1016    Пође Фата, Јелица остаде. 1017    Сад да чујеш на кули Јелице, 1018    Како кука, гледа бајрактара, 1019    Како бајра расплакати не ће! 1020    Оде с ђогом низ поље бунићко, 1021    Да одмакне, да не чује Јеле. 1022    Путујући дошли на Врхове, 1023    По Врховим’ падну на конаке, 1024    А Мустај-бег аги врховскоме, 1025    На Врховим’ конак учинише. 1026    Кад свануло, сунце огрануло, 1027    Понедјељак јутро освануо, 1028    Сви војници под кулом каменом, 1029    Спремише се, Фату поведоше 1030    Низ врхове, до воде Гашчице. 1031    Кад с’ помоле до воде Гашчице, 1032    Угледаше оточкога бана, 1033    Гдје је диго обадва котара, 1034    Све Приморје покрај сиња мора, 1035    Тамам војске дванаест хиљада. 1036    Код Гашчице чадор разапео: 1037    Ту су глиде, метнули параде, 1038    Седам с’ ата крај шатора вода, 1039    Седам ата, седам Коњевића, 1040    Јандал куса Коњевић Михајла. 1041    А кад беже притјерао војску, 1042    Стаде вика оточкога бана, 1043    По имену викну Мустај-бега: 1044    »Мој Мустај-бег, дирек од Удбине! 1045    Дедер Лика устави голуба, 1046    Не помичи, не замећи кавге! 1047    Није кавга оточкога бана, 1048    Ни ајана бега удбињскога, 1049    Већ је мејдан Ђулић-бајрактара 1050    А и наших осам Коњевића!« 1051    А Мустај-бег устави голуба, 1052    Он устави удбињске ајане, 1053    А ајани уставише војску, 1054    Па стадоше један код другога, 1055    Бајрактари један уз другога, 1056    А све браћа један крај другога: 1057    Најпре стаде седам Мемичића, 1058    До њих стаде седам Козличића, 1059    До њих стаде седам Куртагића, 1060    До њих стаде седам Враничића, 1061    До њих стаде осам Кумалића. 1062    Када беже наредио војску, 1063    Стаде вика Коњевић-Михајла 1064    По имену дозивљује Ђулића: 1065    »Дер, Ђулићу, сад појаши ђога, 1066    И поведи до Гашчице Фату«. 1067    А кад Ђулић појаха ђогата, 1068    Пред њим пође низ поље дјевојка, 1069    Плаче Фате, а сузе прољева. 1070    Кад на миру доведе дјевојку, 1071    Сједе Фате у зелену траву, 1072    Оде Ђулић, поскака ђогата 1073    До шатора Коњевић-сердара. 1074    А кад Ђулић до шатора сиђе, 1075    Седам браће пије Коњевића, 1076    Код њих пије од Оточца бане; 1077    Бана двори дванаест хусара. 1078    А кад Ђулић«добро јутро« викну 1079    Михајло му јутро прихватио: 1080    »Да с’ нездраво Ђулић бајрактаре, 1081    Нит’ здрав био,нит се веселио, 1082    Сјаш’ де ђога, да се напијемо, 1083    Ни у твоје ни у моје здравље, 1084    Већ у једно главно изгубљење, 1085    По несрећи могу обојице!« 1086    Њему Ђулић вели са ђогата: 1087    »Чуј сердару, Коњевић Михајло! 1088    Н’јес ме звао до воде Гашчице, 1089    Н’јес’ ме звао, да се кумујемо, 1090    А у кумству да се напијемо, 1091    Већ с’ ме звао, да се огледамо. 1092    Нег’ устани, да се огледамо, 1093    Јер тиј’ вјера Ђулић-бајрактара, 1094    Ако куцнем код чадора ђога, 1095    Потрћу ти боце по столици, 1096    Добра т’ бити код чадора не ће!« 1097    Кад то чуо од Оточца бане, 1098    Викну бане Коњевић-сердара: 1099    »Коњевићу, не замећи кавге! 1100    Ето тебе, ето бајрактара, 1101    Д’јел’те мејдан код воде Гашчице, 1102    А без кавге оточкога бана!« 1103    Своју дјецу Михајло повика: 1104    »Дјецо моја, оба крила моја! 1105    Како ћете срећу окушати!« 1106    Дјеца муче, ништа не говоре. 1107    А Михајло опет повикао: 1108    »Како ј’ кога породила мајка 1109    Тако ћете мејдан под’јелити!« 1110    Па Николу из све главе викну: 1111    »Де, Никола, узјаши дорина!« 1112    А Никола на ноге скочио, 1113    Код чадора ата зајахао, 1114    Те у мејдан оба истјераше, 1115    А до Фате бунићког диздара. 1116    Нико гледа са дората Фату, 1117    Заклања се руком и рукавом, 1118    Па завика Коњевић Никола: 1119    »Како ћемо мејдан под’јелити?« 1120    Њему Ђулић вели бајрактару: 1121    »Ти пробери, Коњевић Никола, 1122    Ваше звање, ваше обирање, 1123    Рећи немој, да сам преварио?« 1124    Док ста вика Коњевић-Николе: 1125    »Бјеж’ Турчине, Ђулић бајрактаре, 1126    Да ти видим крај Гашчице ђога!« 1127    А побјеже Ђулић бајрактару, 1128    За њим Нико наметну дората. 1129    Дову чини са голуба Лика: 1130    »Бог помози Ђулић’ и ђогату!« 1131    Сад да видиш дора и ђогата, 1132    Гдје га гони Коњевић Никола, 1133    Ал ђогата достигнут не море; 1134    А кад видје, да стигнути не ће, 1135    Из бојног се седла подигнуо, 1136    А из руке копље отиснуо – 1137    У два пут га доврћи не море. 1138    Кад се копље у траву усади, 1139    Свог Никола поврати дората, 1140    Па бојеже крај воде Гашчице. 1141    А кад Ђулић наметну дората, 1142    Од бржега утицања нема. 1143    Кад сустиже, копље отиснуо 1144    Па у леђа погоди Николу, 1145    А на прса истјера јабуку. 1146    Из бојног га седла извадио, 1147    Испод њега дорат заграбио, 1148    Ђулић никад ни мукајет није. 1149    Ал да видиш Дамјан.Коњевића, 1150    Кад завија попут горјаника, 1151    А повика Ђулић-бајрактара: 1152    »Стан’де, бајро, из мејдана не ћеш, 1153    Сад без браће ударања нема!« 1154    Па поскака на коња гаврана, 1155    Обје мале пушке повадио. 1156    На колико ате претјераше, 1157    Оба с’ ата челим’ ударише, 1158    А јунаци пушке одапеше. 1159    Кад четири дрмнуше кубуре, 1160    На Дамјану рану направио, 1161    Већ што мртав паде са гаврана. 1162    Ал завија Божо Коњевићу: 1163    »Стан’ дер бајро, излазења нема!« 1164    Па путаља коња истјерао, 1165    Па за мале пушке прихватише, 1166    Прихватише, оба опалише; 1167    Ни Божо га проврћ немогаше, 1168    Већ на њему рану направио, 1169    Већ што мртав паде са путаља. 1170    Ал без браће ударања нема, 1171    Јер га Лука викну Коњевићу 1172    А бридаља ата истјерао, 1173    Па за мале пушке прихватише, 1174    Гдје с’ сретоше, оба ударише. 1175    Кад четири пушке отегоше, 1176    И Лука га добро погодио, 1177    Већ што паде са коња бридаља. 1178    Крвав ђого по мејдану скаче, 1179    Док ста вика Диздаревић-Меха: 1180    »А Мустај-бег, дирек од Удбине! 1181    Пушћај Меха и коња дората, 1182    Чудо ј’ беже, осам на једнога?« 1183    Виче глава бега удбињскога: 1184    »Давор сине, Диздаревић Мехо! 1185    Адет није изм’јенити бајра, 1186    Њега браћа Коњевићи вичу; 1187    Већ за Бога и за дову Турци!« 1188    Док ста вика Јова Коњевића: 1189    »Стан’ дер бајро, излазења нема!« 1190    А кад Јово зајаха кулаша, 1191    Па повика, пушке повадио, 1192    Обојица ате потјераше, 1193    Натјераше, пушке опалише. 1194    Кад пукоше по дв’је пушке мале, 1195    Ни Јово га проврћ не могаше, 1196    Већ на њему рану направио. 1197    Док ста вика Анте Коњевића: 1198    »Стан’, Ђулићу, излазења нема!« 1199    Када Анто зајаха алата, 1200    А све вије, на алату скаче, 1201    Са алата пушке опалио, 1202    На њег бајро са коња ђогата 1203    Кад дрмнуше по дв’је пушке мале 1204    И Анто га добро погодио 1205    Ал већ мртав паде са алата. 1206    Док ста вика Марјан-Коњевића: 1207    »Стан’, Ђулићу, излазења нема!« 1208    Када Марјан зајахао мрча, 1209    Са мрчаља пушке опалио, 1210    Са ђогата Ђулић бајрактаре. 1211    Кад четири пушке одапеше, 1212    Марјан бајра добро погодио, 1213    Већ што мртав са мрчаља паде. 1214    Седам браће седам Коњевића, 1215    На њем осам рана направише, 1216    А свих седам леже на мејдану. 1217    Ал завија Коњевић Михајло: 1218    »Куку, дјецо, ране непребоне! 1219    То ти знадох, да без вас остадох!« 1220    Па Михајло бајрактара виче: 1221    »Стан’ дер, бајро, из мејдана не ћеш, 1222    Лако ј’ с дјецом мејдан дијелити, 1223    Ал без старца нема ни ударца!« 1224    Бедевији седло притиснуо. 1225    Кад у мејдан шајку истјерао, 1226    Викну глава Врцић-бајрактара: 1227    »Пуст’ ме, Лика, дирек од Удбине, 1228    Да изм’јеним Ђулић-бајрактара.« 1229    Њему вели са голуба Лика: 1230    »Дедер стани, Врцић бајрактаре, 1231    Није адет индат учинити!« 1232    А кад сердар шајку истјерао, 1233    Са колибе бајрактара виче: 1234    »Како ћемо мејдан под’јелити?« 1235    Њему Ђулић вели бајрактару: 1236    »Ти пробери, Коњевић Михајло, 1237    Ти одбери, како теби драго!« 1238    Тад га сердар са кобиле викну: 1239    »Бјеж’ Турчине, Ђулић бајрактару, 1240    Дер побјегни крај воде Гашчице, 1241    Да ти скока видим у ђогата!« 1242    Бјежи Ђулић на коњу гаврану, 1243    А Михајло прислони кобилу, 1244    Сад да ђога видиш и кобилу, 1245    Како д’јеле крај воде Гашчице! 1246    А све мисли Коњевић Михајло, 1247    Да ће стигнут крај Гапчице ђога, 1248    Ал што гони, то даље остаје; 1249    Када видје, да стигнути неће, 1250    Из бојног се седла подигнуо, 1251    А из руке копље отиснуо, 1252    У два пут га доврће не море, 1253    А камо ли згодит’ бајрактара. 1254    Кад му с’ копље у земљу усади, 1255    Тад Михајло поврати кобилу, 1256    Па побјеже крај воде Гашчице, 1257    За њим бајро наметну ђогата, 1258    А Михајла са ђогата виче. 1259    А да видиш Коњевић-сердара! 1260    Ох што мисли у седлу кобиле: 1261    »Мили Боже помози сердару, 1262    Да у војску утјерам кобилу, 1263    Не би ли се заметнула кавга, 1264    Јер кад дјеце Коњевића нема. 1265    Сад на жалим, Коњевић Михајло, 1266    Што ће ми се заметнути кавга, 1267    Не би л’ Ђулић изгубио главу 1268    У логору оточкога бана!« 1269    Тако мисли, води бајрактара. 1270    О да видиш Коњевић-сердара, 1271    Гдје утече, утјера кобилу, 1272    Крај шићара, у логор удари. 1273    Кад га викну Ђулић-бајрактаре: 1274    »Чуј, сердару, Коњевић Михајло! 1275    Ево т’ вјера Ђулић-бајрактара, 1276    О Михајло, преврћања нема! 1277    Ја ћу тебе данас потражити 1278    Ја ниј’ главе Ђулић-бајрактара, 1279    Ја л’ сердара Коњевић-Михајла!« 1280    Гледа беже, гледају Личани, 1281    За њим Ђулић натјера ђогата. 1282    Ашићаре бајра дочекаше 1283    И на бајра огањ оборише. 1284    Без еџела умирања нема ! 1285    Крај шићара у логор удари, 1286    Куд год Ђулић скаче бајрактару, 1287    Куд год трчи, Михајла виче, 1288    А све слуша на голубу Лика. 1289    Сад’ да ти је било погледати, 1290    Кад завија лички Мустај-беже: 1291    »Куку, бајро, ране непребоне!« 1292    А подвикну Врцић бајрактаре: 1293    »О Ђулићу, Богом побратиме! 1294    Ја ћу тебе, Врцић, потражити!« 1295    Ото рече, на дората викну. 1296    Кад заграби Врцић-бајрактару, 1297    А ста вика Ћерим-бајрактара, 1298    Па ста вика Хускан-бајрактара, 1299    Упореди Мехмичићу Суљо; 1300    А ста вика аге врховскога, 1301    Упореди Боснић Мехмедага, 1302    А заграби седам Козличића, 1303    Упореди седам Куртагића, 1304    А заграби седам Враничића, 1305    Упореди осам Кумалића; 1306    А ста вика личког Мустај-бега: 1307    »Алах јањци, о Јурјеву данци!« 1308    Па за њима сви бутун Личани, 1309    Па за њима на голубу Лика, 1310    Па довика бунићког диздара: 1311    »Чувај, ага, код Гашчице Фату!« 1312    Кад удари беже и Личани 1313    А дочека од Оточца бане, 1314    Док дрмнуше, па се пом’јешаше 1315    И за мале пушке прихватише, 1316    Два три пута огањ оборише. 1317    Алах рабун, ја кршна састанка! 1318    Треће пушке набијати не ће, 1319    Јер с’ на ату набијат не море, 1320    Бациш’ пушке, сабље повадише, 1321    Није боја а без сабље пусте, 1322    И без сабље и добра хајвана! 1323    Ту дрвета ни камена нема, 1324    Ту се за што заклонити нема. 1325    Лете главе, отпадају руке, 1326    Крвна киша за миздер прол’јеће 1327    Од тешкога зора сабљинога. 1328    Неко виче: »Јао мени, мајо!« 1329    Неко виче: »И мајо и ћајо!« 1330    Тешко јече јадни рањеници, 1331    Они зече, јер их ати гњече; 1332    Неко виче: »Не гази ме, брајо!« 1333    Неко виче: »Прегази ме брајо! 1334    »Гази мене, удри душманина!« 1335    Турци вичу: »Татар и Алија!« 1336    А Каури: »Језус и Марија!« 1337    Тако један другог довикује, 1338    Јер се гоне четири сахата, 1339    У петога зашли половину, 1340    Већ их сиња магла притиснула; 1341    Није магла од воде Гашчице, 1342    Нег’ ударца бега удбињскога, 1343    И сердара оточкога бана. 1344    Ни брат брата познати не море, 1345    А камо ли Турчин Каурина. 1346    А ста вика бунићког диздара: 1347    »Давор Фате, у мене једина! 1348    Дедер руке дижи на облаке, 1349    Помоли се Богу великоме, 1350    Ишћи вјетра са наших врхова, 1351    Не би л’ маглу диго са Гашчице, 1352    Да видимо, чија бјежи војска!« 1353    А Бог даде, а вјетар пухнуо, 1354    Диже маглу крај воде Гашчице; 1355    А кад вјетар са врхова пухну, 1356    Магла била, па се подигнула. 1357    Стаде вика личког Мустај-бега: 1358    »Алах јањци, побјегоше Крањци! 1359    Не бојте се дужда мљетачкога, 1360    Док чујете Мустај-бега свога!« 1361    Кад Личани чуше Мустај-бега, 1362    Тешко један другом довикује: 1363    »Чујеш, брате, бега удбињскога! 1364    Гони Крањце до ћуприје б’јеле, 1365    До ћуприје оточкога бана!« 1366    Тек их прате до ћуприје Турци 1367    А оточки пуцају топови, 1368    А ста вика бега удбињскога: 1369    »Нејте, дјецо, до Оточца б’јела, 1370    Већ с’ враћајте бегу удбињскоме!« 1371    А Личанин Личанина виче: 1372    »Враћајте се бегу удбињскоме!« 1373    Сад Мустај-бег по разбоју хода, 1374    Сејри Турке, а гледа кауре, 1375    Коњ до коња, јунак до јунака, 1376    Лежи копље као смрчевина, 1377    А Мустај-бег купи Убињане. 1378    А док сваког саставио Лика, 1379    Док састави, на калем узео, 1380    Види јада на обад’је стране: 1381    У мејдана Ђулић-бајрактара, 1382    Многа с’ сестра у црно завила, 1383    А љуба се у род опремила. 1384    Лика даде стотину шехита, 1385    Сто и два’ест стече рањеника. 1386    Кад Кауре пребројио Лика, 1387    Западоше по два за једнога. 1388    Сваког лички нађе Мустај-беже, 1389    А Ђулића ни жива ни мртва. 1390    Све преврну код Гашчице Лика, 1391    Јер му нема Ђулић-бајрактара. 1392    Кука Лика, попут горјаника, 1393    Цвили Фате бунићког диздара; 1394    Како кука, како ли набраја, 1395    И црна би земља заплакала, 1396    А у земљи студен камен ст’јена; 1397    Тјеши ј’ бабо, бунићки диздаре: 1398    »Немој Фате, бољеће те глава!« 1399    Вр’јеме мало, ни дуго не било, 1400    А оточки пукоше топови, 1401    Мустај-бегу сузе удариле: 1402    »Куку, бајро, ране непребоне! 1403    То ми на те пукоше топови, 1404    Сад ја знадох; Без тебе остадох!« 1405    Вр’јеме мало, ни дуго не било 1406    Кад погледа низ Гашчицу Лика, 1407    А коњиц се уз р’јеку помоли. 1408    Познаје га лички Мустај-беже, 1409    Познаје га, познати не море, 1410    Јер је ђогу грива изгорјела, 1411    Сва од уха до рамена б’јела, 1412    Крвав Ђулић, попут горјаника. 1413    Кад с’ на ближе Ђулић помолио, 1414    А позна га лички Мустај-беже, 1415    Па он Фату ког Гашчице викну: 1416    »Не плач’ Фате, ето бајрактара!« 1417    Кад доскака на коњу ђогату, 1418    Селам викну, а отишће главу: 1419    »Џаба т’ Лика с Михаила глава!« 1420    Он то рече, паде са ђогата, 1421    Дочека га на рукама Лика, 1422    Па га спушћа на зелену траву. 1423    Гле на Бајру девет грдних рана, 1424    Девет рана од пушака малих, 1425    Док је осам смако Коњевића. 1426    Ја да видиш код Гашчице Фату, 1427    Како цичи, а пада по њему: 1428    »Мореш, душо, ране пребољети?« 1429    Ал јој Ђулић вели бајрактаре: 1430    »Мучи Фате, бољеће те глава, 1431    А ја ране могу пребољети. 1432    Ја не жалим земље населити, 1433    Кад је легло осам Коњевића!« 1434    Мустај-беже покопа шехите, 1435    Рањеницим’ сале направио 1436    На два коња, на копља четири. 1437    Ту мртвима рахмет оставише, 1438    Па осталу поведоше војску, 1439    Понесоше своје рањенике, 1440    А Ђулића поведоше ђога, 1441    Јер је Ђулић узјахат не море. 1442    На носилим’ носе бајрактара, 1443    Уз њег Фате бунићког диздара 1444    Кука, цвили, у њег гледајући, 1445    Па на конак аги врховскоме. 1446    Ту ноћише, рано подранише, 1447    А Мустај-бег диже рањенике, 1448    Па отале до Бунића б’јела. 1449    Кад дођоше на поље бунићко, 1450    Једни пути иду на Удбину, 1451    Други иду у Бунић камени, 1452    Мустај-беже крену удбињскијем! 1453    А повика бунићки диздаре: 1454    »О Мустај-бег, дирек од Удбине! 1455    Нејди, беже, на град на Удбину, 1456    Крени, Лика до Бунића мога, 1457    Па чуј, Лика, што Бунић говори: 1458    Поведите Јелу Коњевића, 1459    А и Фату бунићког диздара! 1460    Па, Мустај-бег, дирек од Удбине, 1461    Није диздар расрдио бајра, 1462    Да изнесе Јелу Коњевића, 1463    Да ожени бунићког диздара; 1464    Већ је диздар расрдио бајра, 1465    Да изнесе Јелу Коњевића, 1466    Да ожени себе на Удбини. 1467    Јер, Ђулићу, миловање моје, 1468    Наопако ј’ племе Коњевића! 1469    Ни Ђулићу поговора нема, 1470    Да с’ ожени Јелом Коњевића; 1471    Не би л’ Лика и Бог наредио, 1472    Не би л’ стекли сина код кољена, 1473    Иза себе бајро оставио, 1474    Да о њему зборе Котарани!« 1475    А кад лички чуо Мустај-беже, 1476    Мило му је, поврати голуба. 1477    Сад да видиш Ђулић-бајрактара! 1478    Ја кад Ђулић са носила фрци, 1479    Лети руци бунићком диздару, 1480    А повика: »Повед’те ђогата!« 1481    Зачуди се на голубу Лика, 1482    До њег дође, па га пригрлио: 1483    »О мој Ђулић, драго д’јете моје! 1484    Не јаш ђога, жалосна ти маја! 1485    Ђогат ће ти ране повр’једити!« 1486    Њему Ђулић вели бајрактаре: 1487    »О мој беже, не брини се тиме!« 1488    А кад Ђулић узјаха ђогата 1489    До авлије бунићког диздара, 1490    Диздар скаче на мостове кули, 1491    Па Јелицу руком прихватио. 1492    Кука, цвили, Јеле Коњевића, 1493    Гледајући Ђулић-бајрактара. 1494    Опет диздар руком прихвати је: 1495    »Немој, Јело, позлаћена грано! 1496    Ја те с бајром раставити не ћу!« 1497    Кад те Јела разумјела р’јечи, 1498    У обје га пољубила руке. 1499    Када Ђулић дође бајрактаре, 1500    Гледа беже, сејире Личани, 1501    Гдје се бајру око врата вија, 1502    Баш ко свила око ките смиља: 1503    »Мореш, бајро, ране пребољети?« – 1504    »Јеле моја, не брини се тиме!« 1505    Дв’је дјевојке, обје подигоше, 1506    Свати једни, а двије дјевојке, 1507    Ој како је л’јепо погледати! 1508    Кад дођоше на град, на Удбину, 1509    На носила јече рањеници, 1510    А кад беже оком погледао, 1511    Састале се удбињске дјевојке, 1512    Све под кулу личког Мустај-бега. 1513    Кад видјеше Фату и Јелицу, 1514    Запјеваше по дв’је другарице, 1515    Ђулић јекну, са ђогата викну: 1516    »О сватови, драга браћо моја! 1517    Запјевајте на весељу моме!« 1518    А Личани бајра послушаше, 1519    Па за мале пушке прихватише, 1520    Па до куле огањ оборише. 1521    Дв’је дјевојке у кулу камену, 1522    А у кулу бега удбињскога: 1523    Ђулић куће ни кућишта нема, 1524    Него кулу Мустај-бега свога. 1525    Кад уведе дв’је дилбер дјевојке, 1526    А Ђулића у ахар одају, 1527    Па повале Ђулић бајрактара, 1528    Два бербера добавио Лика, 1529    И Османа и сњим Кахримана: 1530    »Изл’јечите Ђулић-бајрактара, 1531    Не жалите мала беговога!« 1532    Сађе Лика, па расу војнике, 1533    И право им шићар под’јелио, 1534    Што добише код воде Гашчице. 1535    Како д’јели лички Мустај-беже: 1536    На три паја на Удбини даје, 1537    Рањеницим’ по два паја даје, 1538    Јер ће један Мушану берберу, 1539    А други ће себи оставити. 1540    Ко здрав био, један пај имао; 1541    И доста је, кад је здраво дошо. 1542    Тко погину, кући му четири, 1543    Да сироте на оџаку храни. 1544    То под’јели, па расуо војску, 1545    Оста беже на граду Удбини, 1546    Л’јечећ свога Ђулић-бајрактара, 1547    Док изл’јечи Ђулић бајрактара, 1548    Девет рана за девет недјеља, 1549    У десетој на ноге скочио. 1550    Кад се Ђулић пасом опасао, 1551    Сад да видиш бега удбињскога! 1552    Изновице завргну весеље, 1553    Седамдесет и седам ајана, 1554    Сваког Лика на весеље викну, 1555    Па под кулом проводи весеље 1556    Од дна, до дна, за недјељу дана; 1557    Меће трке, а меће обдуље, 1558    Док ожени Ђулић-бајрактара, 1559    Најпре Фатом бунићког диздара, 1560    Посл’је Јелом Коњевић-сердара. - 1561    Приј’ Јелица, а посл’је Златија, 1562    Објема се бајро оженио, 1563    Али од њих рода не имао. 1564    Од мен’ пјесма, а од Бога здравље!